Koja je razlika između klinike i poliklinike?

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS“, br. 107/2005 i 72/2009 – dr. zakon – dalje: Zakon), i to članom 46. stav 3, predviđeno je koje se zdravstvene ustanove mogu osnivati radi obavljanja delatnosti, među kojima se u tački 6) pominje i klinika. Nabrajanje je taksativno i ne može se proširivati.

Članom 45. stav 2. Zakona predviđeno je da se zdravstvena praksa obavlja organizovanjem zdravstvenih ustanova, kao pravilo, a izuzetno i preko privatne prakse – u slučajevima koji su predviđeni zakonom.

Članom 56. stav 1. tačka 2) Zakona predviđeno je da se privatna praksa može osnovati i kao poliklinika, a stavom 4. istog člana – da se privatna praksa (što se odnosi i na polikliniku) obavlja u statusu preduzetnika.

Prema važećim propisima, preduzetnici se upisuju u registar kod Agencije za privredne registre, a ustanove u registar koji vode privredni sudovi..

Kliniku – zdravstvenu ustanovu može osnovati Republika, autonomna pokrajina, lokalna samouprava, pravno ili fizičko lice, pod uslovima propisanim Zakonom.

Kada je osnivač ustanove fizičko lice on ne mora biti zdravstveni radnik ali ta ustanova mora ispuniti propisane uslove u pogledu kadrova i uposliti odgovarajuću strukturu I broj zdravstvenih radnika.

Kada se zdravstvena delatnost obavlja u statusu preduzetnika, potrebno je prilikom podnošenja zahteva za upis u registar kod Agencije za privredne registre podneti i rešenje zdravstvenog inspektora ministarstva zdravlja o ispunjenosti uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti. Ovo nije načelna saglasnost Ministarstva zdravlja za obavljanje delatnosti već akt koji se izdaje posle provere da li su ispunjeni uslovi za obavljanje zdravstvene delatnosti, u zavisnosti od toga koja će se zdravstvena delatnost obavljati. Uslovi su propisani Pravilnikom o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama i drugim oblicima zdravstvene službe („Sl. glasnik RS“, br. 43/2006 i 112/2009).

Polikliniku može osnovati više zdravstvenih radnika, najamnje tri lekara različitih specijalnosti, s tim što svi moraju biti zdravstveni radnici.

Uslovi koje zdravstveni radnik mora da ispunjava da bi mogao da osnuje privatnu praksu predviđeni su članom 57. Zakona. Prema navedenom članu, zdravstveni radnik mora ispunjavati sledeće uslove: 1) da ima opštu zdravstvenu sposobnost; 2) da je završio fakultet, odnosno odgovarajuću školu zdravstvene struke i položio stručni ispit, a za specijaliste i odgovarajući specijalistički ispit; 3) da je izvršio upis u imenik nadležne komore; 4) da je dobio, odnosno obnovio odobrenje za samostalni rad, u skladu sa zakonom; 5) da ispunjava zakonom propisane uslove za osnivanje i početak rada privatne prakse u pogledu kadra, opreme, prostora i lekova; 6) da mu pravnosnažnom sudskom odlukom nije izrečena krivična sankcija – mera bezbednosti zabrane obavljanja zdravstvene delatnosti, odnosno da mu odlukom nadležnog organa komore nije izrečena jedna od disciplinskih mera zabrane samostalnog rada, u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad komora zdravstvenih radnika.