Kako preuzetnik može promeniti zaradu zaposlenom utvrđenu ugovorom o radu, novim ugovorom ili rešenjem?

Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005 i 61/2005 – dalje: Zakon) poznaje kao pojedinačne pravne akte dva ugovora iz radnog odnosa – ugovor o radu i ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti zaposlenog i poslodavca (ostali ugovori su ugovori po osnovu rada – ugovor o privremenim i povremenim poslovima, ugovor o delu, ugovor o zastupanju ili posredovanju, ugovor o stručnom osposobljavanju i usavršavanju, ugovor o dopunskom radu) i rešenje poslodavca. Moglo bi se govoriti i o aneksu ugovora o radu kao o posebnom pojedinačnom pravnom aktu, dakle o različitom pravnom aktu u odnosu na ugovor o radu, i to stoga što njegova pravna priroda nije dvostruka, kakav je slučaj sa ugovorom o radu (kojim se zasniva radni odnos i uređuju prava, obaveze i odgovornosti). Njime se isključivo uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa (kroz izmenu ugovorenih uslova rada).

Predmet ovog razmatranja je međusobni odnos ugovora o radu (kao pravnog akta kojim se uređuju prava, obaveze i odgovornosti, ne i kao pravnog akta kojim se zasniva radni odnos), aneksa ugovora o radu i rešenja poslodavca.

Predmet ugovora o radu, aneksa ugovora o radu i rešenja poslodavca Ugovor o radu

U odgovarajućim odredbama Zakona propisano je da se ugovorom o radu uređuju, ugovaraju, odnosno utvrđuju (član 33. stav 3. Zakona) prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa.

Navedena opšta određenja predmeta ugovora o radu konkretizovana su u odredbi člana 33. Zakona odgovarajućim sadržajem ugovora o radu, pri čemu je utvrđena obavezna sadržina ugovora o radu, takođe i dopuštena mogućnost da se ugovorom o radu mogu ugovoriti i druga prava i obaveze. Sadržajem ugovora o radu obuhvaćeni su i elementi identifikacije zaposlenog i poslodavca, takođe i elementi identifikacije samo radnog odnosa – način zasnivanja radnog odnosa (na neodređeno ili određeno vreme, u slučaju radnog odnosa na određeno vreme njegovo trajanje, dan početka rada). Za ove elemente moglo bi se reći da na određeni način predstavljaju formalnopravni okvir prava i obaveza zaposlenog.

Predmet ugovora o radu, podrazumevajući elemente prava, obaveza i odgovornosti, ne iscrpljuje se u njegovom sadržaju iz člana 33. Zakona. Pri tome se ne misli samo na načelnu mogućnost iz člana 33. stav 2. Zakona da ugovorom o radu mogu da se ugovore i druga prava i obaveze, već na takvu mogućnost određenu zakonom povodom određenog prava i obaveze. Zakon u nizu odredaba utvrđuje takvu mogućnost, najčešće u izboru između opšteg akta i ugovora o radu. To su, na primer, odredbe kojima su uređeni: drugi slučajevi plaćenog odsustva, osim zakonom utvrđenih, takođe i plaćeno odsustvo u trajanju dužem od zakonskog; trajanje godišnjeg odmora; utvrđivanje povreda radnih obaveza; utvrđivanje zabrane konkurencije; utvrđivanje postojanja štete, njene visine, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje; utvrđivanje drugih slučajeva, osim zakonom, u kojima se zaposleni upućuje na rad kod drugog poslodavca i dr.

Aneks ugovora o radu

Predmet aneksa ugovora o radu u Zakonu je izmena ugovorenih uslova rada. Značenje izraza aneks (lat. anexus) je prilog, dodatak – u slučaju ugovora o radu to je prilog, dodatak ugovora o radu. U sadržinskom smislu aneks je izmena ugovora, ali i dopuna ugovora. Pod aneksom ugovora Zakon u članu 171. podrazumeva izmenu ugovorenih uslova rada, i to ne izmenu ugovorenih uslova rada uopšte, dakle izmenu svakog ugovorenog uslova rada, već samo onih koje su u ovoj odredbi utvrđeni, uz dopuštenu mogućnost da to mogu biti i drugi slučajevi utvrđeni opštim aktom i ugovorom o radu. Zakon ne predviđa mogućnost da se aneksom ugovora vrši dopuna ugovora o radu onim elementima koji ne predstavljaju sadržaj zaključenog ugovora o radu.

Odredbom člana 171. Zakona nije predviđena mogućnost izmene aneksom ugovora o radu ni svih ugovorenih uslova rada koji su članom 33. Zakona utvrđeni kao obavezan sadržaj ugovora o radu. Izostaju ugovoreni elementi prava i obaveza iz ove odredbe: radno vreme (puno, nepuno ili skraćeno) i trajanje dnevnog i nedeljnog radnog vremena.

Potreba za dopunom zaključenog ugovora o radu, ne dakle samo za izmenom ugovorenih uslova rada, ne može se dovoditi u pitanje. Imajući u vidu da Zakon ne predviđa inače objektivno potrebnu mogućnost dopune ugovora o radu, kao ni postupak dopune (postupak zaključivanja aneksa ugovora iz člana 172. je sistematizovan u glavi čiji je naslov Izmena ugovora o radu,u odeljku sa podnaslovom Izmena ugovorenih uslova rada,zbog čega se ne može smatrati da se ovaj postupak odnosi i na dopunu ugovora o radu), neizbežno se postavlja pitanje postupka uređivanja prava i obaveza dopunom ugovora o radu.

U razrešenju istaknute dileme treba imati u vidu da odredba člana 171. Zakona, kojom su utvrđeni slučajevi izmene ugovorenih uslova rada, korespondira sa odredbom člana 179. tač. 7) i 8) Zakona o otkaznim razlozima zbog odbijanja zaposlenog da zaključi aneks ugovora o radu upravo u slučajevima iz te odredbe (odredbe člana 171. tač. 7) i 8) Zakona. Zakonodavac je u članu 171. Zakona utvrdio isključivo slučajeve izmene ugovorenih uslova rada čije neprihvatanje od strane zaposlenog (odbijanje zaključenja aneksa ugovora) ima kao pravnu posledicu mogućnost otkaza ugovora o radu. Mogućnost takve pravne posledice, s druge strane, ne postoji u slučaju odbijanja od strane zaposlenog ponude poslodavca da zaključi aneks ugovora radi izmene drugih mogućih ugovorenih uslova rada, a broj tih drugih mogućih ugovorenih uslova rada je, kao što je istaknuto, neograničen po osnovu same zakonske mogućnosti da predmet uređivanja ugovorom o radu budu i druga prava i obaveze osim onih za koje je to zakonom izričito utvrđeno. U razmatranju ove pravne situacije ne može se zanemariti ni činjenica da izmena ugovorenih uslova rada, ili dopuna postojećih uslova rada, može biti u interesu zaposlenog (svi slučajevi utvrđivanja prava zaposlenog u većem obimu od zakonom ili opštim aktom određenim), kada se postupak zaključivanja aneksa ugovora iz člana 172. Zakona pokazuje nesvrsishodnim.

Zakon nije uredio pitanje načina (postupka) izmene ugovorenih uslova rada izvan slučajeva određenih u odredbi člana 171. Zakona, niti pitanje dopune ugovora o radu. Izvesno je, takođe, posebno imajući u vidu nepostojanje pravnih posledica odbijanja ponude poslodavca od strane zaposlenog da zaključi aneks ugovora u ovim slučajevima, da se aneks ugovora o radu u ovim slučajevima, zaključuje u skladu sa opštim pravilima uspostavljanja ugovornog odnosa, na taj način bez obavezne primene člana 172. Zakona (ponuda za zaključenje aneksa ugovora sa svojim sadržajem).

Ako je nesporno da odbijanje zaposlenog da zaključi aneks ugovora o radu u slučajevima koji nisu utvrđeni u članu 171. Zakona nema pravnu posledicu mogućnost otkaza ugovora o radu od strane poslodavca, postavlja se pitanje instrumenata zaštite interesa poslodavca u slučaju odbijanja zaposlenog da zaključi aneks ugovora u tim drugim slučajevima, posebno kada se radi o obavezama zaposlenog. Zakonodavac sa razlogom, po pravilu, ne razdvaja opšti akt i ugovor o radu kao pravne akte u uređivanju određenih prava, obaveza i odgovornosti zaposlenog. Ono što ne može biti ugovoreno između zaposlenog i poslodavca, iz razloga nesaglasnosti volja zaposlenog i poslodavca, posebno zbog odbijanja zaposlenog da zaključi aneks ugovora, mogući je predmet regulative opšteg akta.

Rešenje poslodavca

Rešenjem poslodavca odlučuje se o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog. Zakonom to nije izričito propisano, ali je takav zaključak nesporan. U odredbi člana 192. Zakona utvrđeno je da u pravnom licu o pravima i obavezama iz radnog odnosa odlučuje direktor ili zaposleni koga on ovlasti, a kod poslodavca koji nema svojstvo pravnog lica preduzetnik ili zaposleni koga on ovlasti. Članom 193. stav 1. Zakona propisano je da se zaposlenom u pisanom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, osim u slučaju iz člana 172. Zakona.

Pored ovog opšteg određenja o pravnom aktu kojim se odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima Zakon posebno utvrđuje rešenje kao pravni akt kojim se odlučuje o određenom pravu, obavezi ili odgovornosti (rešenje o godišnjem odmoru iz člana 75. Zakona, rešenje o otkazu ugovora o radu iz člana 185. Zakona i dr.).

Ugovor o radu (aneks ugovora) i/ili rešenje

Ugovor o radu (aneks ugovora) i rešenje su pojedinačni pravni akti. Oni su različite pravne prirode. Ugovor o radu, kao ugovor sui generis, je pravni akt kojim se autonomno uređuju radni odnosi, u svom konkretnom izrazu to je uređivanje (utvrđivanje, rešavanje, odlučivanje) prava, obaveza i odgovornosti zaposlenog i poslodavca. Rešenje je pravni akt kojim se opšti propis primenjuje na konkretan slučaj. Njihov predmet je načelno isti – to su prava, obaveze i odgovornosti zaposlenog i poslodavca.

Ako se izrazi „uređuje“ i „utvrđuje“, koje Zakon koristi za ugovor o radu i aneks ugovora, i „odlučuje“, koji izraz koristi za rešenje, shvate u značenju istih pravnih posledica, kao sinonimi čija je razlika u značenju samo primerena potrebi isticanja pravne prirode ugovora o radu i rešenja, i pri ovome se uzme u obzir okolnost da Zakon ne pravi izuzetke u pogledu odlučivanja rešenjem o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, neizbežno je pitanje da li se rešenjem može odlučivati o pravima, obavezama i odgovornostima koje su uređene, odnosno utvrđene ugovorom o radu ili aneksom ugovora. Dva se razloga protive takvoj mogućnosti:

• Jedan je formalne prirode, jer ne postoji potreba da se o istom pitanju rešava u (sa) dva pojedinačna pravna akta;
• Drugi je suštinske prirode, jer se rešenjem kao pravnim aktom manje pravne snage ne može odlučivati o onome što je uređeno ugovorom o radu (aneksom ugovora) kao pravnim aktom jače pravne snage.

Ovakav hijerarhijski odnos ugovora o radu i rešenja ima u vidu ugovor o radu kao dvostrani pravni akt i rešenje kao pravni akt poslodavca kao jednog od subjekata u pravnom odnosu koji se uspostavlja.

Nedoumicu u vezi sa mogućnošću, odnosno obavezom odlučivanja o istom pravu, obavezi i odgovornosti u (sa) oba pravna akta, ugovorom o radu i rešenjem, mogao bi izazvati iskaz zakonodavca iz člana 193. Zakona, prema kome se zaposlenom u pisanom obliku dostavlja rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti, sa obrazloženjem i poukom o pravnom leku, osim u slučaju iz člana 172. Zakona, i to stoga što odredba člana 172. Zakona ne govori o rešenju, već se njome uređuje postupak zaključivanja aneksa ugovora, posebno utvrđuje sadržaj ponude poslodavca za zaključivanje aneksa ugovora, koji obuhvata i razloge za ponudu. Isticanje tog izuzetka u članu 193. Zakona moglo bi navesti na pogrešan zaključak da se rešenjem odlučuje i o pravima, obavezama i odgovornostima koje se uređuju ugovorom o radu, osim u slučajevima zaključivanja aneksa ugovora. Zakonodavac je imao u vidu ponudu za zaključivanje aneksa kao akt poslodavca, koja se u članu 193. Zakona izuzima iz režima obaveze da ona kao akt poslodavca sadrži obrazloženje, jer je ta obaveza već utvrđena u članu 172. Zakona.

Donošenje rešenja je u nekim slučajevima obavezno (mirovanje radnog odnosa uz izuzetak neplaćenog odsustva, porodiljsko odsustvo, otpremnina povodom otkaza zbog prestanka potrebe za radom, dnevnica za službena putovanja, udaljenja u slučaju pritvora i drugo), a u drugim fakultativno (preraspodela radnog vremena, noćni rad, udaljenje sa rad zbog pokrenutog krivičnog postupka ili učinjene povrede radne obaveze, otkaz ugovora o radu).

Rešenje može biti konstitutivno i deklarativno, u zavisnosti od toga da li je uređivanje prava i obaveza ugovorom o radu po sebi i njihovo konstituisanje u smislu uspostavljanja ili menjanja određenog pravnog odnosa, ili se rešenjem samo konstatuje da je neko pravo ili određeni pravni odnos nastao ili prestao.

Imajući u vidu hijerarhijski odnos ugovora o radu, odnosno aneksa ugovora, kao pojedinačnih pravnih akata, i rešenja, takođe pojedinačnog pravnog akta, rešenjem se odlučuje o:

1. pravima, obavezama i odgovornostima za koje je izričito utvrđeno zakonom da se o njima odlučuje rešenjem, čime je isključeno rešavanje (uređivanje, utvrđivanje) o njima ugovorom o radu (aneksom ugovora) i
2. pravima, obavezama i odgovornostima utvrđenim opštim pravnim aktom (konvencija, zakon, opšti akt), koje se ne uređuju ugovorom o radu (aneksom ugovora), i to zbog toga što ugovor o radu ne može biti pravni akt kojim bi se o njima rešavalo (utvrđivalo) ili zbog toga što poslodavac ne koristi zakonsku mogućnost da se to pravo ili obaveza uređuje ugovorom o radu.

Zakonska mogućnost da se ugovorom o radu mogu urediti i druga prava i obaveze osim onih za koje je to zakonom određeno pretpostavlja određene kriterijume kojima se poslodavac rukovodi u korišćenju ove mogućnosti. Uređivanje (utvrđivanje) određenih prava i obaveza, posebno odgovornosti zaposlenog, po svojoj prirodi nije primereno ugovoru o radu, pri čemu će poslodavac u tim slučajevima odlučivati rešenjem. Potreba za utvrđivanjem činjeničnog stanja i odgovarajućih okolnosti kao uslova za primenu propisa, na primer, uvek će zahtevati odlučivanje rešenjem. Pravo koje se stiče nastupanjem određene okolnosti predviđene opštim aktom predmet je odlučivanja rešenjem. Udaljenje zaposlenog sa rada u slučajevima predviđenim zakonom (ili ugovorom o radu – određenje imovine veće vrednosti koja se ugrožava) ne može biti predmet ugovornog odnosa. Osnov odgovornosti može biti sadržan u ugovoru o radu (povreda radne obaveze), ali će se o odgovornosti zaposlenog zbog povrede radne obaveze odlučiti rešenjem (otkaz ugovora o radu ili konstatacijom da ne postoji opravdan razlog za otkaz ugovora).

Razgraničenje između ugovora o radu i rešenja u pogledu predmeta njihovog utvrđivanja, odnosno odlučivanja moglo bi se izvršiti i po kriterijumu postojanja i odsustva kontinuiranog trajanja (stalnost i povremenost) prava, obaveza ili odgovornosti, pri čemu kvalitet stalnosti opredeljuje ugovor o radu kao odgovarajući pravni akt, a kvalitet povremenosti rešenje. Moglo bi se govoriti o statičkoj dimenziji, u slučaju ugovora o radu, i dinamičkoj dimenziji, u slučaju rešenja, ako se izuzmu slučajevi izmene ugovorenih uslova rada zaključivanjem aneksa ugovora. Tako se ispostavlja da se rešenjem odlučuje pravima čije je ostvarivanje uslovljeno nastupanjem zakonom ili opštim aktom predviđene okolnosti (pravo na plaćeno i neplaćeno odsustvo, porodiljsko odsustvo i odsustvo sa rada radi nege deteta, pravo na naknadu troškova i drugih primanja koja ne ulaze u zaradu), takođe o pravu povodom koga poslodavac konstatuje činjenicu ispunjenog zakonskog uslova (neki slučajevi mirovanja radnog odnosa). Rešenjem se, zatim, utvrđuju obaveza zaposlenog (prekovremeni rad, rad u preraspodeljenom radnom vremenu), koja je posledica korišćenja ovlašćenja poslodavca u slučajevima utvrđenim zakonom ili opštim aktom.Odgovornost zaposlenog ima u izloženom smislu svoja dva aspekta. Slučajevi odgovornosti mogu biti sadržaj ugovora o radu (povrede radne obaveze), ali se o samoj povredi radne obaveze odlučuje rešenjem. Odgovornost zaposlenog za prouzrokovanu štetu ili mera protiv zaposlenog (udaljenje sa rada) predmet su odlučivanja rešenjem poslodavca. U ovom slučaju iz režima ugovornog odnosa izuzima ih i ovlašćenje poslodavca da o njima odlučuje.

Generalna klauzula iz člana 193. Zakona o odlučivanju o pravima, obavezama i odgovornostima stoga se primenjuje prilikom odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima čije utvrđivanje iz navedenih razloga ne podleže ugovornom odnosu zaposlenog i poslodavca.